 |
| Black Sun, Dariusz Świderski |
Planeta Titan / Crno Sunce
Planeta Titan
Držim za ruku jednu devojčicu (koja nema više od šest godina i podseća na anđela krupnih očiju) i prolazim preko polja punog sveže raskopane, rahle zemlje.
Noć je, pred nama se mračno ocrtava neko visoko zdanje titanskih dimenzija, čije obrise jasno nazirem u mraku. Na njenom vrhu je metalna konstrukcija, koja podseća na džinovsku antenu, s telom pauka. Snažno svetlo blješti na njenom vrhu, sigurno veštačko, jer je neuporedivo sjajnije od svetlosti Meseca, bilo kog nebeskog tela.
Ona mi na njega pokazuje rukom i kaže: „To je planeta Titan“.
To je zaista ogromna, modro-zelena planeta, nalik na Saturn ili Jupiter, sa prstenom iste boje, koji se okreće oko nje u suprotnom smeru od onog u kome rotira planeta. Znam da je nemoguće da se nalazi na tom mestu – ali u snu takva pomeranja ne izazivaju čuđenje.
Nastavljamo da hodamo; nešto kasnije s naše leve strane prolama se strahovit tutanj i neka nepojmljiva eksplozija na moje oči odnosi planetu Titan i stotine i hiljade zvezda. Silina udara tog kosmičkog uragana je takva da lomi samu Zemljinu koru. Kataklizma kojoj upravo prisustvujem izmiče svakoj moći poimanja. Pomišljam kako je ovo neopoziv kraj svega što postoji – stvarni Kraj sveta, možda onaj o kome govori Apokalipsa. Uzimam Aleksandru (to je ime devojčice) u ruke i, dok tako stojim, primećujem da mi je leva noga do kolena potonula u duboku brazdu, u mračan rascep koja se iznenada otvorio u zemlji. Oči su, u očekivanju bezimenog, uprte u mračno nebo. Kroz neprozirnu tamu ponegde još blistaju retke preostale zvezde. Šta sada treba da se desi?
Ali vreme stoji u tom neizdrživo napetom iščekivanju, i ta neopisiva napetost prekida ovaj san.
***
Bio je to kraj borbe koju su titani vodili među sobom, nezamislive po svojoj žestini. I samo sećanje na nju beše nepojmljivo običnom ljudskom razumu.
Sedeo sam u dnu nekog napola urušenog zida i gledao u svoje dlanove, ruke isečene nebrojenim i dubokim posekotinama, sa kojih je kapala gusta krv. Mora da je ta bitka utrnula na desetine zvezda, ostavljajući za sobom mnoštvo svetova koji se gase. Mora da je milione i milione razvejala u prah, pretvarajući nas u oči mrtvih...
Bio je to, bez sumnje, moj neopozivi kraj, moj konačni poraz. Moj saborac, žena-titan ili, možda, neka boginja, ležala je na samrti, krv je iz njenog tela tekla iz hiljadu pora. Razumeo sam da i sam umirem, i sedeo sam sasvim ravnodušno čekajući smrt.
Potom moje telo nečije ruke – ili je to mnoštvo ruku – podižu na tau-krst, tako da mi glava pada preko njegovog horizontalnog kraka, a šake mi vezuju žicom. Prizor je dalijevski; nebo je narandžaste boje, sa sivim oblacima na horizontu. To je žrtvovanje, nalik na ono Hristovo, ili na žrtvu koju je Odin podneo samom sebi.
Začudo, raspeće me ne ubija nego oživljava. Podižem glavu, osećajući kako mi se snaga obnavlja i umnogostručava. Zajedno s tim, izoštrava se i pogled.
Poslednja misao koja mi prolazi kroz svest pre buđenja jeste: „1.300 Hrista-Buda pristiže preko okeana“. Tu sliku mogu jasno da vidim.
Crno Sunce
Mirijade i mirijade bića navirale su iz mračnog srca galaksije; horde reptila, zmija, zveri čije je oblike bilo nemoguće opisati, u brodovima bronzanog sjaja, koji su gasili svetove; u vatri, u pepelu, u krvi, u hemolimfi hiljada i hiljada stvorenja neznanih i nikad viđenih rasa, u eksplozijama koje su sablasno obasjavale kosmičku noć...
Džinovske mačke hranile su se ljudskim mesom na ispražnjenim trgovima, sred leševa, ogromni gušteri žutih očiju pod bledim suncem, palacajući rašljastim jezicima, opijali su se ljudskom krvlju. Rojevi crnih insekata natkriljavali su sumračno nebo. Novi čopori kuljali su iz utrobe živih brodova, koji su lebdeli nad gradovima obavijenim dimom. Rika zveri gubila se u zaglušujućem huku, potmule detonacije potresale su kameno tle.
Bilo je sedam glavnih rasa, i sedam admiralskih brodova za kojim su sledile bezbrojne flote.
Bilo je sedam glavnih pravaca kojim su horde nastupale. Na njihovom čelu stupale su zveri, svaka različita od druge, koje kao da su bile sastavljene od nespojivih delova, s krljušti od blistavih metalnih ploča, sa ognjenim očima, sa nogama od gvožđa ili od tuči, sa ždrelima iz kojih je sukljao crveni plamen... Behu to lavovi razjapljenih čeljusti, bikovi raširenih nozdrva s kojih je prskala pena i kosmičke zmije duge hiljadama ili milionima svetlosnih godina, iza kojih se tek nazirao nepojmljivi užas – mračno središte vrtloga, njegovo zgrčeno srce – Crno sunce, koje je pulsiralo središtem galaksije, ili kosmosa koji je nestajao, a od koga je zastajao dah – ili se drugačije naprosto nije dalo opisati.
Pod njihovim udarima nestajale su republike i drevna kraljevstva, hiljade i hiljade godina istorije, rušila su se moćna carstva, civilizacije i konfederacije stotina svetova; nestajale su milionske vojske, nepobedive armade razvejavale su se u kosmičku prašinu.
Iza njih ostajao je sasvim drugačiji svemir; hladan i beživotan, nalik na šljaku upravo izvađenu iz peći, sačinjen od komadića razbijenog stakla ili krhotina stenja, obasjanih plavom svetlošću sunaca koja se polako gase.
***
To je bio san koga je još živo video u svakoj pojedinosti, sada već budnim očima, koje su zurile u svod kupole. Ta plava, blaga svetlost beše svetlost zore na planeti Titan, u sazvežđu Orion, 3449. sideralne godine, pri kraju četvrtog kosmičkog ciklusa.
Sunce je, zapravo, bilo još samo drhtavi, rumeni i plavi ognjeni jezik na horizontu, trnući zvezde, opisujući svoj sedamnaesti krug, pre nego što se, tridesetog dana zore, najzad ne otkrije u svom punom, zaslepljujućem sjaju, kako bi preobrazilo ovaj, zasad mrtav ili usnuli svet...
Lepota prizora poništavala je užas koji ga je maločas sledio u snu; jedan susređen pogled razvejavao je aveti i fantazmagorije. Plavi zrak svetlosti Sunca u tom času prodre kroz staklena okna i dotakne sam vrh kupole, pretvarajući je u savršeno proziran komad kristala (...)
